Једне ноћи (није то било једини пут у животу судског тумача, for the record), боље рећи једног јутра, око пола 3, зазвонио ми је мобилни телефон. Пренула сам се из сна, препаднута, јер, ко то зове у то недоба, упорно и дуго, дуго, све док се нисам прибрала и јавила на, како је на телефону било исписано, непознати фиксни број. Са друге стране је проговорио мушки, не мање збуњен глас, који се распитивао за судског тумача и да ли са њим разговара. Пао ми је камен са срца, није нека трагедија, помислила сам. Хоћу рећи, није моја…
Након мало убеђивања и предлагања да позову неког другог, да је пола 3 ујутру, да имам мало дете које спава поред мене, већ напуклим гласом од објашњавања и мољакања разних судских тумача које је, очигледно, по реду како их је наилазио и позивао, сажалила сам се и на њега и на човека и жену којима је било потребно да разумеју зашто су у полицијској станици и како да из те ситуације у којој су се нашли безбедно и изађу, те сам почела да се спремам да кренем у полицијску станицу у Мајке Јевросиме и ускоро ушла у ауто. Уз пут, нашла сам снаге да уживам у пустом Београду, зеленом таласу светала на семафорима до тамо и скоро невероватној петоминутној вожњи до града са Новог Београда и слободном паркингу у центру. Нисам могла а да не помислим како би било када би се, и током дана, свуда стизало овако лако и овом брзином, као, на пример, у Финској или Скандинавији уопште. Наиме, у месту у Финској, у ком сам похађала средњу школу, улице су пусте и у „шпицу“, свуда по месту (није да тамо икада постоји шпиц у саобраћају). У Финској то изгледа, отприлике, овако: возите правим, равним и потпуно неоптерећеним путем до раскрснице без семафора, а ваш правац пресеца пут који делује да је од исте важности, те се не зна ко има предност, нити је то, касније сам то разумела, икоме имало битно. Јер, Финци не би били Финци, да нису тако фини (када су трезни, додуше). Финци на свакој раскрсници и пред сваки пешачки прелаз зауставе возило, невезано за то има ли или нема иког на другом путу, или на пешачком прелазу. Они стају, јер је тако прописано. И онда стоје све док не окрену главу у десно, па затим у лево, процене има ли кога километрима у даљини (овај, северозападни део Финске је раван, као Војводина, а видљивост је више километара по ведром дану) и тек онда, нежурећи нигде, убацују у прву и крећу даље, својим путем. Ах, та далека Финландија.
Размишљајући тако о Финској, улазим у станицу уз обавезно легитимисање и ту затичем, рекло би се, нестварну сцену – странац и странкиња, избезумљених погледа, седе на клупама у нечему што личи на чекаоницу и држе се за руке. Њему је глава увијена завојима, њој фали ципела на нози, а најлонке су исцепане. Јао, мајко моја, помислим. Шта ли се овим јадним људима догодило, питам се. Са захвалношћу су ме погледали и умирено саопштили записничарима уз мој превод да су обоје из Ирске, да су на пропутовању кроз овај део Европе, те да су се затекли у свом хостелу када је у њега упала група миграната, којима је неко, очигледно грешком, рекао да је то место где могу да се сместе. У љутњи што их власник хостела није примио без накнаде, почели су да се понашају насилнички, момак је устао да припомогне власнику хостела, као и девојка (помислим да личимо више на Ирце него на друге Европљане), настала је општа туча у којој је страдала његова глава, намештај и још по неко, а они су завршили у полицији, ни криви ни дужни, са циљем давања изјаве, која, по нашем закону за странце, није могућа без присуства судског тумача. Сада мање преплашеним странцима сам помогла око кратких изјава, терапеутског разговора, налажења таксија и смештања у други хостел у близини и све је, наизглед, добро прошло.
Судски тумачи, хоћу да вам кажем, некада нису само тумачи, већ су, често и психолози, туристички радници, возачи, агенти за некретнине, подршка, каквагод да је некоме у том тренутку потребна. Само ми још фали да будем и bodyguard, мислила сам се, док сам се, и даље пустим улицама, враћала у своју безбедност.