„Juče smo pričali istim jezikom uprkos nekoliko stranih reči, danas je stranih više nego poznatih. Šta nam se dogodilo, šta je sa nama?“
Ovim rečima mlada slovačka pevačica u usponu Mirka Miškechová, zajedno sa svojim kolegom Ondrejom Ladékom, započinje jedan od svojih sada hitova „Stranac u tvojoj zemlji“. Kako je sam Ondrej jednom prilikom izjavio: „Mirka u ovoj pesmi peva o ljubavi, a ja o raspadu Čehoslovačke Republike“.
Češki jezik se na teritoriji Slovačke pojavio još u 14. veku i Slovaci su ga koristili sve do kodifikacije slovačkog jezika, što se desilo tek krajem 18. veka. Njegov uticaj rastao je do te mere da je čak bio prihvatljiviji od latinskog i nemačkog jezika. Slovaci su českom jeziku dodavali elemente slovačkog, verovarno radi lakšeg sporazumevanja ili nedovoljnog znanja i tako je nastao slovakizovani češki jezik.
Verovatno vam je poznato da su Češka i Slovačka nekada bile jedna država?
Čehoslovačka Republika nastala je 28. oktobra 1918. godine. Ovaj događaj bio je od velikog značaja za Slovake, jer je tad slovački, pored češkog, postao državni i službeni jezik. Nakon duge i teške borbe, tačnije od 1968. godine, slovački i češki postaju potpuno ravnopravni jezici službeno i državno.
Ni raspad Čehoslovačke Republike 1993. godine nije uspeo da uzdrma prijateljstvo između ove dve države, kako u političkim i poslovnim, tako i u kulturnim sferama. Kaže se da, kada se sretnu Slovak i Čeh, uglavnom im nije potreban prevodilac.
Danas, oba jezika pripadaju grupi zapadnoslovenskih jezika. Slovačke reči koje se koriste i u českom jeziku su, na primer: dovolenka (odmor), výdobytok (dostignuće), namyšlený(uobraženi), itd. Neke od reči koje su u potpunosti iste na oba jezika su: otec (otac), syn (sin), hlava (glava), včela (pčela), pes (pas). Ponekad se njihov osnovni oblik razlikuje u tvorbi reči. Na primer, reč sunce se na slovačkom kaže slnko – što predstavlja osnovni, književni oblik, dok se na češkom koristi deminutiv – slunce.
Međutim, ponekad je teško utvrditi da li je neka reč slovačkog ili češkog porekla.
Uprkos velikoj sličnosti, postoje reči koje se potpuno razlikuju i koje Česi ne razumeju. To su na primer neke od sledećih : slov. ceruska(olovka) na českom je tužka; játra(jetra) na češkom je pečeň; slovačka krofna je kobliha, kod Čeha je šiška; maslačak se na slovačkom kaže púpava, a na českom je pampeliška. Jedna od interesantnijih reči je bubamara; Slovaci za bubamaru koriste izraz lienka sedembodková dok je kod Čeha – slunéčko sedmitečné.
Najteža slovačka reč za izgovor, koja se ne koristi u svakodnevnoj komunikaciji, ima 34 slova i to je – najnezrevolucionalizovateľnejšiemu= najnerevolucionarnija.
Takođe, brojevi na slovačkom mogu imati i preko 50 reči, pa se tako za broj 999 499 koristi čak 53 slova : deväťstodeväťdesiatdeväťtisícštyristodeväťdesiatdeväť, i to je sve jedna reč.
Iako ove dve zemlje spaja istorija, prijateljstvo i kultura, današnja istraživanja pokazuju da jaz u razumevanju drugog jezika ipak postoji.
Navodi se da u Češkoj samo četvrtina mladih razume slovački bez problema. Izuzeci su osobe starosti preko 50 godina koje razumeju slovački bez ikakvih problema.
Ono što se dovodi u pitanje je, da li će se nastaviti ovim putem ili će velika istorija nekada jedne zemlje pasti u zaborav?
Upravo je to ono čega se Mirka plaši u svojoj pesmi. Metafora i skriveno značenje njene numere „Stranac u tvojoj zemlji“, upravo govori o otuđenosti ova dva naroda, koji su nekada bili jedno. Da li ovaj duet savršeno opisuje da Česi i Slovaci polako prestaju da se razumeju? Ostaje da vidimo.
Gotovo slična situacija postoji i kod nas.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija čije su članice bile Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Slovenija i Hrvatska, postojala je do 1992. godine. Službeni jezik tri četvrtine stanovništva Jugoslavije je bio srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik, zavisno sa koje stane se posmatra.
Tadašnja razlika ova dva jezika je bila minimalna, jer je srpsko-hrvatski tj. hrvatsko-srpski jezik prihvatao sve varijacije. Jezik tadašnje Republike smatrao se policentričnim standardnim jezikom, koji se sastoji od svojih standardnih varijanti: srpske, hrvatske, bosanske i crnogorske.
Tada nije postojala razlika, iako bi Hrvat rekao, na primer, hlače, a Srbin, Crnogorac i Bosanac pantalone, jer su svi znali ono najbitnije – da se radilo o odevnom predmetu.
Međutim, raspadom Jugoslavije došlo je i do promena u jeziku. Jedinstvo jednog jezika je polako počelo da nestaje.
Početkom 2017. godine doneta je Deklaracija o zajedničkom jeziku kojom se tvrdi da se u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj govori zajedničkim jezikom.
Deklaracija nije bila opšte prihvaćena. Prvo u Hrvatskoj, potom ni u Srbiji, braneći se činjenicom da je taj jezik „umro“ onda kada se i Jugoslavija raspala.
Da i u ovoj grupi jezika primećujemo veliki jaz, govori činjenica da su u Bosni i Hercegovini pripadnici muslimanske veroispovesti zahtevali da se u školama uvede predmet bošnjački jezik, a ne da to bude srpski jezik, koji je do tada postojao.
Crna Gora je na isti način, nakon proglašenja nezavisnosti, dodala da postoji zvaničan jezik – crnogorski jezik, i to stoji i u Ustavu ove zemlje.
Iako zemlje bivše Jugoslavije ne prihvataju činjenicu da se služimo zajedničkim jezikom, prema nedavim istražvanjima to za strance predstavlja veliku prednost, jer kako kažu, kada se odluče da uče jedan od slovenskih jezika, oni zapravo uče četiri: srpski, bosanski, crnogorski i hrvatski jezik.
Na kraju, ako prihvatimo istorijsku činjenicu da Republika Jugoslavija više ne postoji i da se srpsko-hrvatski jezik smatra mrtvim jezikom, postavlja se pitanje da li je on zaista mrtav ili će postojati sve dok se mi međusobno budemo razumeli ili ćemo se pak voditi činjenicom da je srpsko-hrvatski jezik zaista prošlost, zajedno sa socijalizmom i Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom.